Na 20 kilometara od magistralnog puta Beograd - Solun , 30 kilometara udaljen od Vranja nalazi se jedna od najstarijih srpskih svetinja - manastir Sveti Prohor Pcinjski.
Zavanjen u podnozju planine Kozjak, obrasle stoletnom hrastovom sumom, punoj divljaci i brojnih izvora, u kraju izvanrednih klimatskih osobina, manastir zivi svoj burni zivot devetstogodisnjaka. Rusen i paljen, napadan i pljackan, sada obnovljen, posecivan je od turista i hodocasnika iz celog sveta koje privlace tajne manastirskih odaja ali i nedirnuta lepota ambijenta kraja tradicionalno poznatog kao vazdusna banja.

Konak i manastir Sveti Prohor Pcinjski je kulturno dobro i spomenik kulture obnovljen prema starim nacrtima da bi ziveo i dalje i pruzao toplo gostoprimstvo svima onima zeljnim otkrivanja starog sveta i susreta sa tradicijama ovog podneblja.
Jedinstveni objekat u jedinstvenom ambijentu otvorio je svoja vrata svim dobronamernim koji zele u ovoj oazi zdravlja potpuni mir, prekidan jedino
umirujucim zvucima manastirskih zvona. Devet vekova prohujalo je od kada je vizantijski car Roman Diogen, koji je carovao od 1067. do 1071. godine, podigao ovaj manastir i posvetio ga prepodobnom ocu Prohoru. O tome postoji legenda.

Roditelji svetoga Prohora dobili su sina u poznim godinama. Kada je Prohor napunio 8 godina dali su ga da "uci knjigu". Postavsi punoletan, kada je izucio knjigu mudrosti, roditelji odluce da ozene svog jedinca. Prohor tada svoje imanje razdeli siromasima, ode u pustinju i svoj zivot posveti Bogu. U pustinji je ziveo 32 godine i za to vreme nije sretao ljude. Diogen, buduci rimski car, lovivsi srnu u pustinji, srete Prohora koji mu tada predvidi da ce postati car. Ali ga opomenu da ne zaboravi na starog pustinjaka. Diogen poslusa starca , otputova u Carigrad i ubrzo postade car. Ali, zaboravio je na proroka. Prohor mu se javio u snu i opomenuo ga da mu makar mali hram podigne. Ispunjavajuci prorokovu zelju Diogen najpre u Nagoricanima podize jedan hram a potom i crkvu na reci Pcinji, gde vekovima pocivaju svete i cudotvorne mosti, iz kojih do danas tece sveto miro.