ВЕРСКИ ПРАЗНИЦИ

ЦРВЕНО СЛОВО У КАЛЕНДАРУ

Поједине дане у току једне календарске године, црква је посветила знацајним догадајима из Спаситељевог живота, и великим светитељима, и ти дани су уписани црвеним словом у православном календару. То су верски празници, и у тај дан православни хрисцани празнују, односно, не раде. Дакле, сваки дан који је у календару уписан као црвено слово, по црквеном правилу је нерадан дан. Тога дана хрисцани одлазе у цркву на света богослужења, воде се озбсвни и побожни разговори у вези са празником, и не обављају се уобицајени послови у њиви, радионици или на неком другом радном месту. У куци се обављају само нужни послови припремање хране и сл. Наравно од ове обавезе изузети су они који раде у државним предузецима, где се увек преко недеље ради, али по доласку куци, треба да празнују, знаци да изоставе неке своје послове које обављају код куце. За дан своје крсне славе, сваки радник има право да узме слободан дан из предузеца, и да тај дан на миру, са својим укуцанима, посвети својој слави и празнику.

НЕДЕЉА

Васкрс је највеци хрисцански празник, јер је тога дана Господ Исус Христос васкрсао из мртвих и то је најзнацајнији догадај у историји света на коме поцса хрисцанство. Да Христос није васкрсао не би било ни хрисцанства Зато је Васкрс празник над празницима. Због толиког знацаја и свака недеља у току године посвецена је Васкрсењу. Руси недељу зову "воскресеније"'. Недеља је, дакле, поновљени празник Васкрса, и као таква спада у највеце хрисцанске празнике. У насем народу, у појединим крајевима, ослабила је та свест, и врло цесто се десава, да се у недељу ради као на најобицнијем радном дану. То је велики грех. Јос у Старом завету, у Десет Божијих заповести је наредено: "Шест дана ради и посврсавај све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу своме". Недеља је тај седми дан, и хрисцани су дужни да се држе ове заповести као највеце светиње. Треба, дакле, знати, да је недеља леци празник од свих светитељских празника, од Никољдана, Ðурдевдана, Јовањдана итд. и да је њено празновање заповедио сам Бог у заповестима које је предао људима.

ЗАВЕТНИ ПРАЗНИЦИ

Поред дана које је црква одредила за празновање, појединци, цитаве породице, па и поједина села или крајеви имају неке дане које празнују и у које не раде. То су наси преци, из одредених разлога поцели да празнују и то се претворило у завет који има снагу црквене заповести. Такви празници су у насем народу Блага и Огњена Марија, свети Прокопије, свети Јеремија итд. Празновање ових дана толико је усло у праксу, да то и не треба мењати, јер су ти светитељи на тај нацин постали заститници оних који их празнују. Неки од тих дана постали су и народне и сеоске преславе.

ПЕТАК ПРЕД ВЕЛИКЕ ПРАЗНИКЕ

Познато је да у неким насим крајевима народ празнује и петак који пада уоци неког великог празника Илиндана, Крстовдана, Никољдана, Ðурдевдана итд. Како црква гледа на празновање петка? Као сто је свака недеља у једној години посвецена васкрсењу, тако је и сваки петак посвецен Христовом страдању на Голготи. Сваки петак је успомена на Велики Петак. Вероватно су се наси преци у старим временима, због те символике, уздражавали од рада у петак пред велике празнике, да би тиме одали постовање и обновили успомену на Христово страдање. Јер да Христос није пострадао и васкрсао, не би било светитеља, нити би било хрисцана. Црква није заповедила да се петак празнује, осим сто је заповедила пост у петак и среду, јер је и среда посвецена страдању Христовом. Али то празновање насих предака временом се претворило у једну врсту завета. И како данас поступати? Најбоље је да они, који су до сада празновали, празнују и даље, а ко сматра да не треба да празнује може тај дан радити. Има слуцајева, где су неки покусали да прекину традицију празновања петка, нароцито на селу, и десавала им се увек нека стета на имању. Знаци да је празновање вец примило снагу завета Зато је најбоље поступити ослањајуци се на властито искуство. Овде јос, треба додати, да празновање петка нема никакве везе са претпоставком да је то остало од Турака, посто је "петак турски светац". Срби су све примали од Турака, и носњу и обицаје, и навике, али веру су цували као зеницу ока. И ниста није од ислама продрло у православље.