Sveti mucenici, Sergije i Vakh, poreklom su bili Rimljani, visoki dostojanstvenici i prvi medu velikašima na dvoru cara Maksimijana. Car ih je mnogo voleo i uvažavao. Svi su im se obracali sa svojim molbama, a oni su o svemu tome obaveštavali cara. Ali verovaše njih dvojica u Jednog Gospoda Boga, Isusa Hrista i ne htedoše se ni po koju cenu odreci Ga se, te to ožalosti cara koji beše mnogobožac. Pošto ih nije mogao nicim primorati da se odreknu Boga u koga su verovali, on ih teška srca protera u Aziju, namesniku Antiohu, koji je bio u to doba poznat kao gonitelj i mucitelj hrišcana. No, ni on ne uspe da ih pokoleba u njihovoj veri u Hrista te naredi da ih bace u tamnicu. I dok boraviše u tamnici svo vreme provodiše u molitvi i postu i mnoge reci izgovoriše, uznoseci slavu i hvalu Gospodu Bogu našem, Isusu Hristu, a istovremeno ružeci idole i izoblicavavši mnogobožce. Vakh skonca ovozemaljski život mucenickom smrcu išiban do smrti. Sedeci u tamnici i cuvši za smrt svog sabrata, Sergije se jako ražalosti, ali ne zadugo, jer mu se te noci u snu javi sveti Vakh, sav u svetlosti i uteši ga javljajuci mu da je na nebu spremljena nagrada i za njega i da izdrži još malo, a onda ce nestati sve muke i nevolje.

Izjutra bi izveden i Sergije iz tamnice, obuše mu gvozdene opanke i nateraše ga da tako ide u grad Rosaf u Siriju, gde ga pogubiše macem, odsekavši mu glavu. Njegova duše ode u Raj gde on primi venac slave Gospodnje.

Hrišcani grada Sure htedoše uzeti telo svetog Sergija i preneti ga u svoj grad ali ne uspeše u toj nameri, jer pojavi se iz mucenikovog groba veliki ognjeni stub. To im posluži kao opomena da odustanu, jer mucenikove svete mošti žele da ostanu gde i jesu. Kasnije 15 episkopa prenese njegove mošti u crkvu koju sagradi narod na onom istom mestu gde je bio pogubljen. Mnogi bolesnici se isceliše upravo na tom mestu gde je skoncao i pogreben ovaj sveti mucenik. Interesantno je spomenuti možda i to, da svake godine na ovaj praznik divlje zveri izlaze iz svojih jazbina i pecina i sabiraju se na ovom mestu i tada njihova divlja priroda preobražava se u jagnjecu krotost. Obišavši oko svetog mesta one se ponovo vracaju u svoja prebivališta ne dirajuci nikoga.

Njihovim molitvama neka Preblagi Bog ukroti i jarost neprijatelja naših kao i jarost divljih zveri.

Tropar (glas 5):

Udobrenije Hristovih strastoterpaca i oci Hristovi cerkve, oci prosvjetite duh naših, Sergije mnogostradalne i Vakse preslavne; molitesja ko Gospodu, jako da ubježim tmi grjehovnija i svjeta javimsja obšcnici nevecernjago, molitvami vašimi, svjatiji.