U vreme kada su vladali ikonoborni carevi, Lav Jermenin, Mihail Travla (ili Balba) i sin Mihajlov, Teofil; živeo je u gradu Solunu visokorodan i bogat covek, po imenu Lav i njegova supruga Marija. Imali su dva sina: Metodija i Konstantina, koji u monaštvu dobi ime Kiril (Cirilo). Podariše, ovo dvoje blagocestivih ljudi svetu dva svetila i prosvetitelja slovenskih zemalja. Stariji brat, Metodije, iz pocetka je služio u vojsci, kao i otac njegov, pa pošto se pokaza kao dobar i hrabar, car ga unapredi u vojvodu i posla ga u jednu slovensku pokrajinu (Slaviniju), gde on nauci slovenski jezik i upozna taštinu žitejskih briga u vreme cara Teofila, koji stade goniti pravoslavne hrišcane zbog poštovanja svetih ikona. Te on, nakon deset godina ostavi vojvodstvo, ode na Olimp i zamonaši se. Odabrao je službu cara nebeskoga, vojujuci protiv nevidljivih neprijatelja - zlih duhova. Njegov mladi brat, blaženi Konstantin, još od samog svog rodenja projavljivaše nešto neobicno. Još kao dojence ne htede jesti tudeg mleka, sem majcinog, što se pokaza roditeljima njegovim kao znak sa neba, te se oni zavetovaše od njegovog rodenja da ce od tada živeti kao brat i sestra. Naucili su ga citanju i pisanju knjiga, zašto je bio jako obdaren i povrh svega bogougodnom životu, upucujuci ga u duhovnu mudrost. Kada odraste, pridruži se svom starijem bratu, Metodiju i zamonaši se. Na molbu Hazarskog cara Kagana, car Mihail posla ovu dvojicu bogougodnih monaha da propovedaju hrišcanstvo, te oni uspeše da ubede najpre samog cara Kagana, a potom i sve ostale da je hrišcanstvo prava vera koja vodi ka vecnom Životu i spasenju. Po povratku u Carigrad, sastavili su slovensku azbuku, koja je u sebi sadržala 38 slova i poceli su sa prevodenjem crkvenih knjiga sa grckog na slovenski jezik. Odazvaše se i na poziv kneza Rastislava da dodu u Moraviju i da propovedaju Jevandelje i uce narod hrišcanskoj veri. Istovremeno prevedoše crkvene knjige i razdeliše ih sveštenicima da uce i šire Jevandelje i dalje u narodu. Odatle odoše u Rim, odazvavši se na papin poziv, i tu sveti Cirilo umre, 14. februara 869 godine. Na zahtev njegovog brata, Metodija, sahranjen je u Crkvi Svetog Klimenta u Rimu. Od tog dana, pa sve do danas, pocela su se dešavati mnoga cudesa; isceljivali su se bolesni, kako duhom, tako i telom. Po liku njegovom izradena je ikona pred kojom dan i noc, neprestano pale se svece i uznose hvale i molitve Bogu koji proslavi blaženog Cirila, i sve one koji ga iskreno ljube i mole mu se sa iskrenom verom. Metodije se, nakon toga vrati u Moraviju i nastavi sa širenjem vere medu Slovenima, sve do svoje smrti, 6. aprila 885 godine, a njegove mošti behu sahranjene u Sabornoj Crkvi u Velegradu. Trebalo bi napomenuti da se on odlikovao darom prorocstva. Njegovo zapoceto i nezavršeno delo, nastavili su njegovi ucenici sa Svetim Klimentom na celu. Prešavši Dunav, stigli su u Makedoniju (Ohrid) i tu su produžili zapoceti posao brace Cirila i Metodija, šireci veru i pismenost medu Slovenima.

Tropar: (glas 4):

Jako apostolom jedinopravniji i slovenskih stran uciteljije, Kirile i Metodije bogomudriji, vladiku vsjeh molite, vsja jaziki slovenskaja utverditi v pravoslaviji i jedinomisliji, umoriti mir i spasti duši našja.