Prorok Ilija bio je sin Sovakov iz plemena Aronovog brata Mojsijevog, a roden je na 816. godine pre Hrista, u mestu Tesvitu, zemlji aravitskoj, zbog cega se i nazvao Tesvicanin. Pripoveda se da je prilikom Ilijinog rodenja njegov otac video kako neki sedi starci plamenom povijaše novorodeno dete, i davahu mu vatre da jede. Zato je njegov otac verovao da ce njegov sin biti vatreni pobornik za pravdu i veru. Prorokovao je dvadeset i pet godina. U to vreme u izrailjskom narodu bio je opaki car Ahav, koji je imao još opakiju ženu Jezavelju. Ahav se svim silama trudio da njegov narod ostavi jedinog i istinitog Boga i da se klanja bogu Valu (Balu), kome je podigao hram u Samariji. U to vreme pojavi se veliki prorok Ilija da izrailjskom narodu prorekne da ce nastati velika suša, kao kazna zbog otpadništva od Boga. A Bog Iliji rece da ide u planinu na potok Horat, i tu ceka dalja naredenja. Ilija tamo provede godinu dana, pijuci vodu sa potoka. Jutrom i vecerom gavranovi su mu donosili hleba i mesa za hranu.

Kada posle godinu dana od velike suše presahnu taj potok, Bog zapovedi Iliji da ode u Sareptu Sidonsku i da tamo ostane dok ga ne pozove. Ilija ode u Sareptu, i vide u jednom dvorištu kako jedna žena, koja beše udovica, kupi suve grancice. Ilija je zamoli da mu donese malo vode i hleba. "Nemam pecena hleba ni zalogaja", rece mu ona "Vec imam još pregršt brašna u nacvama i malo zejtina u zejtinici, i zato kupim ove grancice da zgotovim sebi i svome sinu obrok, pa posle da pomremo od gladi". No, Ilija joj rece: "Idi te umesi i meni jedan kolacic, i ne boj se, nece nestati brašna u nacvama ni zejtina u zejtinjaci". žena tako uradi, i desi se cudo: brašna i zejtina nikaoko nije nestajalo, iako su svaki dan trošili, i svo troje se prehranjivali. Ilija se tu sasvim i nastani. Za sve to vreme, velika nevolja i dalje pritiskivašeizraelski narod: ne beše kiše ni rose, zemlja beše popucala, drvece se osušilo, mnogi izvori presahnuše, a mnogi ljudi i stoke je od gladi i žedi pomrlo. Kada dode vreme, rece Bog Iliji da ide caru i da mu kaže da ce uskoro pasti kiša. Cim ga Ahav ugleda, povika: "Evo onoga što donosi nesrecu narodu!" Ilija mu odgovori da nesrecu ne donosi on, vec car i carica, koji narod nagone da da se klanjaju idolima.

Potom Ilija predloži caru da se na gori Karmil okupi 450 Volovnih zreca i 400 Astartinih, i mnogo naroda i da se pomolimo rece, ja mojem Bogu, a oni njihovima, za kišu, pa ciji Bog posluša molitvu i pusti kišu, toga da priznamo za prevoga boga. Car prista i svi se iskupiše na gori Karmil.

Kada se se okupiše rece Ilija: Dajte nam dva junca, pa zrecevi neka zakolju jednoga i iseku na komade i metnu na drva, a ja cu takode jednog, pa se pomolimo svaki svome Bogu, i na ciju žrtvu side vatra s neba i zapali je, toga Boga da priznamo".Zreci prvi zaklaše junca, staviše ga na žrtvenik i povikaše na sav glas: "Vale, Vale, poslušaj nas!" Skakali su tako do jutra do podneva oko žrtvenika ali, niti vatre niti odgovora. Ilija im se poce rugati: "Vicite jace, može biti da se vcaš bog nešto zamislio, ili spava, ili je na putu, pa vas ne cuje".Oni se poceše još jace derati, i jedan drugog bosti noževima, da bi se na njihove jade Bog smilovao, ali opet ne bi ništa.

Tada Ilija uze dvanaest kamenova, prema broju plemena izraelskih, nacini žrtvenik i svud unaokolo iskopa jednek. Namesti ozgo drva, a povrh njih stavi komade isecenog junca, pa rece narodu: "Napunite cetri vedra vode i sipajte na žrtvu i drva". Tri puta tako uciniše, dok ceo žrtvenik ne ogreznu u vodi. Tek tada Ilija pristupi žrtveniku i poce se moliti: "Bože Avramov, Isakov i celog Izrailja! ucini neka ovaj narod pozna da si Ti Bog njegov, te da se srca njihova obrate k Tebi"... Još Ilija svoju molitvu nije ni zavešio, a pade vatra s neba i svu žrtvu sazeže. Sav narod koji to cudo gledaše, poce u glas vikati: "Gospod je Bog naš!"... "Gospod je Bog naš!"Sve zrece Valove pohvataše, odvedoše ih na potok Kison i tu ih poklaše, a zatim se nebo zamraci od silnih oblaka i vetra i pljusnu velika kiša.