Iskren monah i podvižnik, smireni molitvenik i mudri duhovni ucitelj naroda i Citave Saborne Crkve Hristove

Životopis

Za velike ljude, kakav je bio vladika Nikolaj Velimirovic, u potpunosti važe reci Premudroga Solomona: "Premudrost Božja, Tvorac i Umetnik svih u svega, ona sve stvara i sve obnavlja prohodeci iz naraštaja u naraštaj u svete duše, ona sprema prijatelje Božje i proroke" (Premudrosti 7,27-28).

Bogati i složeni životni put i delo Vladike Nikolaja potvrduju istinitost svih reci Premudroga Solomona, jer je i Nikolaja Premudrost Božja vodila kroz sve složene staze ovog našeg mravinjaka koji se zove zemlja i istorija ljudska, i od njega stvorila, njime samim, Proroka i Prijatelja Božjeg. Ova konstatacija nije pojednostavljenje Nikolajeve licnosti i životne istorije, nego je približno najbolje i najtacnije objašnjenje sve njegove jednostavnosti i složenosti. (Njegova je rec, izrecena povodom Nicea i Dostojevskog: "Veliki ljudi ili su do zaprepašcenja mnogostrani").

Roden je uoci Božica 1880. godine na Tucindan, 23. decembra (po starom kalendaru), od roditelja Dragomira i Katarine u porodici Velimirovica (poreklom iz Zagaraca u Zeti), u selu Lelicu iznad Valjeva. Kršten je u manastiru Celije, gde je zatim završio i osnovnu školu. Šestorazrednu gimnaziju uci u Valjevu, a Bogosloviju Sv. Save u Beogradu završio je 1902. goline. Potom je jedno vreme bio ucitelj u Dracicu i Leskovicama više Valjeva i u Herceg Novom u Boki. Vec kao bogoslov i ucitelj javlja se prvim književnim radovima, koji se od tada odlikuju lepim i jednostavnim narodnim jezikom valjevskog kraja. Sva potonja ucenost i mudrost Nikolajeva nije potisnula njegovu seljacku bistrinu, narodnu pobožnost i jasnocu srpskog narodnog izraza.

Od 1904. do 1909. bio je na studijama u Bernu, Nemackoj, Engleskoj i Rusiji. Doktorirao je teologiju na Univerzitetu u Bernu, a filosofiju na Oksfordu. U pravoslavnoj Rusiji proveo je godinu dana. Otuda njegovo sjajno znanje evropskih jezika. Po povratku u Srbiju zamonašio se i od Nikole postao Nikolaj, a zatim je rukopoložen za jeromonaha i postavljen za profesora Beogradske bogoslovije, gde je predavao filosofiju, psihologiju, logiku, istoriju i strane jezike. Vec kao profesor Bogoslovije Nikolaj se procuo kao sjajni mislilac, besednik i pisac. Njegova studija o Njegošu ("Religija Njegoševa") visoko je ocenjena od Skerlica i nešto kasnije od Ive Andrica. Skerlic je s pravom tada primetio da "mladi profesor Beogradske bogoslovije ništa manje nije interesantan od samog Cetinjskog vladike". Osim Njegoša, Nikolaj je tada pomno citao i stvaralacki ocenjivao Nicea i Dostojevskog, Šekspira i Getea, Marksa i Tolstoja, Berklija i indijsku mudrost. Ostala je zapamcena njegova tadašnja konstatacija: "Darvin i Nice i Marks su tri aveti evropske civilizacije", i ponavljanje reci velikog poznavaoca Zapada Dostojevskog (a Nikolaj je Zapad izvorno upoznao): "Nauku i zanate možemo primiti od Zapada, ali veru ne, jer je i Zapad nema".

Pred Balkanski rat, kada se slobodarska i rodoljubiva Srbija kralja Petra spremala za oslobodenje porobljenog Srpstva na Kosovu i u Staroj Srbiji, propovedi jeromonaha Nikolaja ucinile su tada više nego mnogi drugi. Mladi Srbi u Bosni zaklinjali su se njegovim knjigama i pripremali oslobodenje i ujedinjenje Južnih Slovena. Nikolaj Velimirovic je od tada "ušao u politiku", mada je licno govorio i zastupao: "Politika nije moje znanje. Vera je moj život, a propoved vere Hristove moje znanje. Jevandelje je moja radost, jer je ono kljuc za razumevanje svih vremena i sudbina, kako pojedinaca, tako i naroda".

Kada je nastao teški i za Srbe tragicni svetski rat, 1915. godine vlada Srbije šalje jeromonaha Nikolaja u Ameriku i Englesku, u diplomatsku misiju pred Zapadnim svetom, radi neutralisanja beskrupulozne antisrpske propagande koju je tamo vodila Crnožuta monarhija iz Beca. Nikolaj je od tada pa do kraja rata držao bezbrojna predavanja po Americi i Engleskoj, govoreci neumorno po hramovima, univerzitetima, hotelima i parkovima. Mihailo Pupin je taj Nikolajev rad ovako ocenio: "Ono što je u srednjem veku za Srbiju ucinio Sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana ucinio Nikolaj pred Anglosaksoncima... Njegov je uspeh u Americi bio izvanredno veliki. Zadobio je Amerikance njegovom ozbiljnošcu n iskrenošcu. On nije Amerikancima govorio mnogo o Srbiji i srpskom narodu, nego im je govorio o opštim svetskim i hrišcanskim problemima koji treba da se reše i da svet opet povrati na zdravu osnovu ekonomskog duševnog života. Ali je on o tim stvarima govorio kao Srbin i srpski guslar, i to je dejstvovalo na Amerikance".

Nikolaj je tih godina bio jedan od vodecih ljudi koji se zalagao za jugoslovensku ideju, u koju se potom gorko razocarao. Kasnije, u Dahauskom logoru napisao je tu svoju gorcinu o Jugoslaviji: "Dvadeset godina imali smo državu bez Božjeg blagoslova, školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja. Otuda nam propast države, i škole, i politike, i vojske. Dvadeset godina patili smo se (mi Srbi) da ne budemo svoji, zato su nas tudini i poklopili svojim mrakom. Dvadeset godina ruganja precima što su se privoleli Carstvu nebeskom, otuda i gubitak ovog gubavog nam carstva zemaljskog. Kakvom smo merom merili Boga i svoje svete pretke, tako nam je i odmereno" (Reci srpskom narodu kroz tamnicki prozor).

EPISKOP ŽICKI

Godine 1919. Nikolaj je izabran za episkopa žickog, ali je ubrzo premešten za episkopa u Ohrid, kome je kasnije pridodat i Bitolj. Tamo je ostao do 1934. radeci kao istinski arhipastir i narodni prosvetitelj i dobrotvor. I do danas se pamti njegovo plemenito delo u ohridskom kraju, bez obzira na novije pojave uskogrudog šovinizma pojedinih u Makedoniji. "Ohridski pustinjak" i "Deda Vladika", je u ohridskom kraju obnovio crkveni i monaški život, narodnu pravoslavnu duhovnost i umetnost, a narocito je ostao poznat po humanom staranju o sirotinji i deci.

I ovih godina Nikolaj je svetski putnik: Boravio je u Carigradu, Atini, Sofiji, Svetoj Gori (više puta), Svetoj Zemlji, Engleskoj i Americi. Ucestvovao je na mnogim ekumenskim skupovima, konferencijama za mir, skupovima hrišcanske zajednice mladih i na Svepravoslavnim crkvenim dogovaranjima. U jesen 1921. izabran je za administratora novostvorene srpske Americko-kanadske eparhije, pa je tim povodom više puta boravio na Americkom kontinentu, gde je njegova podudarnost ostala sve do danas velika.

Od 1924 godine Nikolaj je prešao u Žicu i kao Žicki episkop ostao je sve do svoje smrti. Njegov pastirski rad u Žickoj eparhiji, medu bogomoljnim narodom, i monaštvom, kao i njegov nacionalno-kulturni i hrišcansko prosvetiteljski rad u to vreme zaslužuju posebnu studiju. O tome svedoci sva tadašnja štampa i periodika u Srbiji, a posebno su zapažena svedocenja umne Isidore Sekulic (objavljena pred rat u "Hrišcanskoj misli"). Imao je Nikolaj u ovo vreme i licnih neprijatelja, grupice zlobnih i zavidljivih ljudi, ali se on nije mnogo obazirao na to. Na mnoge licne napade Nikolaj nije odgovarao; uglavnom je cutao i, po svedocenju jednoga tadašnjeg novinara, "njegov pogled i cutanje bili su jasniji od svakog odbora"

Nikolaja su narocito napadali u vreme poznate konkordatske borbe (1937-38), kada je i državna vlast predratne Jugoslavije, u sprezi sa nekim rimokatolickim krugovima u zemlji i inostranstvu, nastojala da ga diskredituje i potisne iz srpske i svetske javnosti. Ova kampanja protiv Nikolaja nastavljena je zatim i od Nemaca, a i posle rata sve do nedavno od komunista. Zbog direktnog ucešca i odobravanja 27. marta 1941. (po našem dubokom uverenju, Nikolaj je stvarni autor tadašnjeg cuvenog Patrijarhovog proglasa na Beogradskom radiju: "Ponizimo se pred Bogom, a uspravimo se pred ljudima... Opet smo se opredelili za Carstvo nebesko"), Hitler je naredio okupatoru generalu Leru da, medu prvim zatiranjima Srbije i srpskog naroda, bude obuhvacen i "Episkop žicki Nikolaj Velimirovic, kao i kaluderi i monahinje srpskih manastira", što je ubrzo i ostvareno. Nikolaj je kao Episkop žicki uhapšen od Nemaca na Petrovdan 1941. i konfiniran u manastir Ljubostinju. Odatle je dalje zatvoren u manastir Vojlovicu, a septembra 1944. sproveden u logor Dahau, zajedno sa drugim velikim zatvorenikom fašista, patrijarhom srpskim Gavrilom Dožicem. O tome kako su Nikolaj i Patrijarh stradali u zloglasnom konc-logoru Dahau postoji potresno svedocenje jedne Ruskinje, a i Nikolajeve sopstvene beleške (napisane na klozet-papiru) - "Reci kroz tamnicki prozor".

SUŽANjSTVO

Patrijarh Gavrilo i Episkop Nikolaj izvedeni su iz logora Dahau krajem januara 1945. godine i dovedeni u Bec, izgleda na predlog Nedica i Ljotica, s ciljem da udu u neku planiranu koalicionu vladu, što su oni odlucno odbili. Služili su svetu Liturgiju u srpski crkvi u Becu, na sam praznik Svetog Save, gle je Nikolaj na koricama Jevandelja napisao tri potresne molitve "u senci nemackih bajoneta". Odatle su, uz pratnju Nemaca, posetili neke vojne jedinice izbeglih srpskih cetnika iz Dalmacije i Ljoticevih dobrovoljaca (Nikolaj je tada govorio na sahrani Dimitrija Ljotica). Konacno ih je oslobodila americka 36. divizija (8. maja 1945. goline). Njihovo dalje stranstvovanje po tudini dovelo ih je u London, odakle je Nikolaj skoro proteran u Ameriku, a patrijarh Gavrilo se vratio u Beograd (novembra 1946). Nikolaj je u Americi ostao sve do svoga prestavljenja, 5/18. marta 1956. godine. Preminuo je u ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji, gde je bio profesor i rektor Ruske bogoslovije.

Mnogonapaceno telo Svetog Vladike pogrebeno je na južnoj strani manastira Sv. Save u Libertivilu kraj Cikaga. Nikolaj je još za života od mnogih pravoslavnih u Srbiji i svetu smatran za Svetitelja. Otac Justin Popovic ga je smatrao i nazvao Svetiteljem i govorio javno da je posle Svetoga Save to najveci srpski jerarh.