ЗАШТИТНИК ПАРОХИЈЕ

СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ

Манастир Студеница

Две највеће личности у историји српског народа су отац Стефан Немања - Свети Симеон Мироточиви и син Растко - Свети Сава. Корени српске државности српске државности потичу од родоначелника Стефана Немање, а духовност, култура и просвета од Саве. Оно што је Немања створио војнички, то је Свети Сава очувао, доградио и усавршио.
Историја Српске Цркве уједно је и историја српског народа. Сваки црквени успон у средњовековној Србији значио је јачање државне моћи и свести народа о самосвојности. Ширење државних граница каткад је подстицало на протезање јурисдикције Српске Цркве на митрополије и епископије у суседним областима.

Велики творац државе Стефан Немања био је необично далековид, мудар и у свим својим државничким плановима реалан. Ту ширину схватања, мудрости и реализма оставио је у наследје својим синовима и потомцима Немањићима. Сви његови наследници осећали су се да седе на његовом престолу и да управљају његовом државом, којом, уствари, он кроз векове влада. Сликање лозе Немањића у Дечанима и другим средњовековним црквама, где је Немања приказан као корен или стабло из кога расту потомци као гране, само одражава свест народа и свих Немањића да су они Немањин изданак, да њихова снага и срећа извиру из његове личности, и да само у живој вези са њим они могу да опстану. Одсећена грана се неминовно суши. Тога су били свесни, пре свега, његови синови (Др. Душан Кашић, Споменица СПЦ 1219-1969).

О пореклу Стефана Немање мало се зна. Његов отац Завида, изгледа, био је у сродству са рашким великим жупанима и са зетском династијом. Прве половине 12. века, у немирним околностима, Немањин отац Завида бежи у Зету, где му је у Рибници рођен син Немања. Касније, у повољнијим приликама, породица се врача у Рашку. Немања је у Зети крштен у римокатоличкој вери, а по повратку у Рас, у цркви Светог Петра и Павла, извршено је миропомазање по православном обреду.

Прве области којима је Немања управљао биле су: Топлица, Ибар, Расина, итд. На жупанском престолу налазио се његов старији брат Тихомир, чију су власт признавала и остала браћа. Немања је изражавао жељу за јачањем и проширењем своје земље да би своју власт учинио самосталнијом у односу на великог жупана Тихомира. У томе му је помогао и цар Манојло И Комнен. Приликом боравка у области Ниша, сусрео се са Стефаном Немањом. По речима српског биографа, Манојло И га је одликовао "Царским саном", изгледа дворском титулом и обдарио земљом. Тако су Немања и његови потомци добили Дубочицу, крај код Лесковца.

Немања подиже цркве у Топлици, манастир Светог Николе и цркву Свете Богородице на усћу реке Косанице. Браћа му оспоравају права на самостално деловање у својим областима тако да то прелази у сукоб измедју њега и браће. По речима Доментијана, Немања је указивао да свако у својој области може чинити шта му је воља, а то се, изгледа, косило са дотадасњом праксом, или је можда и прелазило њене границе.

Немања се упустио у борбу за великожупански престо. Оружаном борбом заврсило се свргавање Тихомира са власти. Уз доста тешкоћа Немања је успео и објединио све српске земље. На власт долази 1166. године. И после победе над браћом, имао је дуге и теске борбе са Византијом и са Млецима. Зна се да је био дуго у вазалним односима према Византији.

Године 1191. дешава се бекство најмладјег сина Растка у Свету Гору, где постаје монах Сава, и велики војнички пораз на Морави. Оба ова догађаја су битно утицала на даљи ток и правац Немањине владавине.

Под утицајем сина Саве, а и својом вољом, Немања 1196. године сазива велики сабор у Расу, на коме се одриче световне власти, и свој престо предаје средњем сину Стефану Првовенчаном, а старијем сину Вукану Зету и Захумље, жестоко се разрацунава са богумилима и прогања их у Босну. Затим прима монашки постриг и добија име Симеон. То чини и његова жена Ана, која добија име Анастасија. Он одлази у Студеницу, а Анастасија у Богородичину цркву у Топлицу код Куршумлије. Монашење је извршио епископ рашки Калиник.

Примање монашког завета и одласком на Свету Гору 1197. године Немања је оставио у Студеници потпуно устројену монашку заједницу, о којој је са Савом водио бригу. У Светој Гори са сином Савом живео је у манастиру Ватопеду. Код Саве и Немање се јавља идеја да оснују један манастир који ће бити посвећен српском народу и монаштву. Та њихова жеља се убрзо и остварила. Добијају дозволу од византијског цара Алексија ИИИ. После другог одласка Савиног у Цариград, успевају да од цара добију "сингилион" - златопечатну повељу која је гласила: "Србима на вечни поклон". Добијањем дозволе почиње један од највећих подухвата оца и сина за Српску цркву, државу, културу, просвету и уопште за целокупну српску будућност. То се догодило јуна 1198. године. Зато је цела 1998. година била у знаку великог јубилеја - осам векова од настанка манастира Хиландара.

Двадесетсестог фебруара 1199. године умире Симеон Немања. Пошто је умро у припрати манастира Хиландара, сматра се да манастир још није био потпуно завршен. Умире испред иконе Пресвете Богородице и последње речи биле су му: "Хвала Богу за све". По упокојењу из моштију Симеонових почиње да теће свето миро. То је дало повода светогорским монасима са Протатом на челу да изврше канонизацију Симеона као Светог Симеона Мироточивог.

ПОЧЕТАК