SAVETI I UPUTSTVA

Zavet

Zavet znači obećanje. Zavetovati se može svaki hrišćanin, recimo da praznuje nekog svetitelja koji pada u dan kada mu se nešto značajno, dobro ili loše, dogodilo, kada mu je taj svetitelj pomogao. Zavetovati se može čovek da pomaže sirotinju, da posti određeni dan ili vremenski period, da daje određeni iznos godišnje priloga za dobro svoje kuće i zdravlje svojih ukućana Hrišćanin daje zavet sam pred sobom i pred Bogom. Kada se jednom da zavet, nije dobro da se obećanje ne održi. Obično tada čoveka stiže kazna. Naravno, zavetovati se može samo za neki pozitivan posao. Ne može se čovek zavetovati da ubija, pljačka pali itd.

Amanet

Amanet je zaveštanje ili testament. Amanet se ostavlja pismeno ili usmeno. Obično to radi otac kada umire. On tada ostavlja svojoj porodici izvesne savete, uputstva, želje i naredbe. Sve je to amanet. Amanet roditelja se u našem narodu duboko poštuje. To je kada je amanet u skladu sa hrišćanskim moralom. Međutim, ako je amanet uperen protiv nekoga ili na štetu nekoga, on se ne mora poštovati i ispunjavati. Najbolje je tada, posavetovati se sa sveštenikom.

Zakletva

Zakletva nije u skladu sa hrišćanskim moralom. Hristos je rekao: "Ne kunite se! Vaša reč neka bude da da i ne ne, što je više od toga od zla je". Ovo se odnosi na svakodnevni život čovekov. Ali ima momenata kada crkva odobrava zakletvu. Naprimer, zakletva u vojsci, sveštenička zakletva, zakletva na sudu i sl. To je onda, kada su u pitanju viši interesi jedne zajednice, i tada u tome učestvuje crkva na način koji je propisan i određen.

Kletva

Kletva ili proklinjanje, nije odobrena od strane crkve. Pre svega, što proklinjanje izlazi iz duše koja je puna gneva i mržnje, želje za osvetom, opravdane ili neopravdane, svejedno. U Svetom pismu je rečeno: blagosiljajte one koji vas kunu. Uvek se treba moliti Bogu za sve ljude, pa i za svoje neprijatelje. Svoje srce ne treba trovati mržnjom i osvetom. Božija pravda je uvek dostižna.

Vračanje

Crkva od najstarijih vremena najenergičnije osuđuje svako vračanje i svake vradžbine. Vračanje se uvek vrši pomoću zlih duhova đavola Takvim primera ima mnogo u Svetom pismu. Svako sujeverje, praznoverje, verovanje u horoskop, gatanje u šolju, karte, dlan, pasulj, proricanje sudbine, čini, crna i bela magija, razni proroci i proročice, sve to crkva najoštrije osuđuje i crkveni kanoni predviđaju čak isključenje iz crkvene zajednice, za one hrišćane koji u tome učestvuju.
Čovek danas, opsednut raznim nedaćama, nevoljama, bolestima i fizičkim i psihičkim, traži leka svuda i od svakoga Treba znati, da je crkva neiscrpna riznica lekova, pre svega duhovnih i blagodatnih, i da ima dve hiljade godina dugo iskustvo kako pomoći svojim članovima. U bogoslužbenoj knjizi Trebnik postoje molitve za razne prilike i slučajeve. Zato se u svakoj prilici treba obratiti svojoj crkvi i od nje tražiti pomoć. To znaju čak i vračari i gatari, pa i oni šalju narod u crkvu da pale sveće, daju priloge itd. Pa zašto bi se onda radilo posredno, kad je bolje obratiti se direktno svome svešteniku i svojoj crkvi.

Nosenje medaljona, krstića, ikonica

Pošto je čovek u ovozemaljskom životu izložen nasrtajima zlih duhova i sila, potrebno je da pored vere koju nosi u svom srcu i duši, ima i vidljiva hrišćanska znamenja i svetinje kao odbranu od zlih sila. Zato hrišćani oko vrata na lančiću nose, krstiće, medaljone sa likom Gospoda Hrista, majke Božije ili nekoga svetitelja. Treba znati da se to ne nosi zbog mode i ukrasa, nego sa dubokom verom, da svetinja pomaže i štiti čoveka u svakodnevnom životu. Nije hrišćanski nositi velike krstove preko napadne odeće, koji više deluju sablažnjavajuće i obesvećuju ceo smisao nošenja krsta i ikonica

Poklonička putovanja hadziluci

Pored poštovanja i odlaženja na bogosluženja u svoj mesni hram ili manastir, dobro je, jedanput bar godišnje, da svaki hrišćanin poseti neko sveto mesto bliže ili dalje. Poznato je da postoje velike svetinje, gde vernici dolaze na poklonjenje. Kod Srba su to: manastir Ostrog, Devič, Studenica, Žiča, Hilandar itd. Poklonjenje tim svetinjama je veliko duhovno osveženje i velika potpora u životu svakog hrišćanina. Zato treba što češće, organizovano ili pojedinačno posećivati te svetinje i pokloniti se u njima. To je radio i naš sveti Sava, posetio je sva mesta od Svete Gore do Jerusalima, i to u vremenu teških komunikacija, i teških uslova za putovanje na takve daljine. Najbolje je ako se može posetiti najveće hrišćansko svetilište Jerusalim, kada poklonik dobije zvanje hadžije

Odnos vernika prema sektašima i pripadnicima druge vere

Srpski narod je oduvek krasila verska tolerantnost. Sa druge strane, Srbi nikada na silu nisu prekrštavali druge narode i nametali im svoju veru. Naprotiv, uvek se gledalo, da se prema onome, ko je druge vere, toplije i učtivije ponaša, da ne bi osetio nekakvu nelagodnost i neprijatnost među pravoslavnima Ali srpski narod je zbog svoje široke duše bio često meta nasrtaja drugih vera, veroispovesti, sekti i verskih zajednica, koji su se pojavljivali u danima velikih duhovnih pometnji, nedaća i teškoća, koji su nastojali da Srbe odvrate od svoje vere i da im nametnu svoje učenje. To su pet vekova radili Turci, a u najnovije vreme to rade brojne hrišćanske sekte čije su centrale na Zapadu.

Kakav odnos treba naš vernik da ima prema sektašima?

Pre svega sa njima ne treba voditi nikakve rasprave, niti se sa njima prepirati i svađati. Jednostavno sa njima treba izbegavati svaki kontakt i ne treba uzimati njihove knjige na čitanje, koje oni, često, besplatno dele, budući da su finansijski veoma jaki. Knjige njihove ne treba čitati jer, zbog nedostatka veronauke, znanje našeg naroda o veri je nedovoljno, pa se nekome može učiniti kako je učenje neke sekte bolje od naše svetosavske vere. Nema te vere, niti religije na svetu, koja srpskom čoveku i srpskoj duši može pružiti ono što pruža pravoslavna vera i naši lepi hrišćanski običaji. Sve drugo je neprirodno i veštačko kalemljenje, koje se gubi već u drugom kolenu.

Odnos vernika prema bezbožnicima

Vera je moć čovekove duše tvrdio je jedan veliki francuski filosof. Nije svakom čoveku u dovoljnoj meri ta moć i sposobnost podarena Kao što neko nema sluha za muziku, talenta za slikanje, dara za književnost ili neku drugu umetnost, tako neko nema dovoljno duhovne moći da veruje u Boga. Zato nevernike i bezbožnike (oni sebe zovu ateisti) ne treba osuđivati, i sa njima se prepirati i svađati. Njima treba pomoći da onu malu iskru sposobnosti za veru, bez koje nije nijedno ljudsko biće, raspale i dušu svoju osvetle plamenom ljubavi i vere. Prema njima se treba odnositi kao prema svojoj braći. Moliti se Bogu, da im Bog probudi veru da bi i oni poverovali. A toplotom naše hrišćanske duše nastojati da zagrejemo njihovu verski ohladnelu dušu da bi i oni bili pod okriljem Božijim i svoje besmrtne majke crkve pravoslavne.
Često se danas može čuti, od pojedinih naših vernika, kako, eto, oni ne mogu sada da uđu u crkvu od onih koji su do juče gonili crkvu, bili nevernici, i govorili protiv Boga. To ne sme da govori pravi i iskreni pravoslavac i hrišćanin. Nema veće radosti za crkvu i za Boga, kada se neki grešnik kaje i popravlja Zato sa radošću moramo primati one, koji do juče nisu bili u crkvi, i treba da im pomognemo, da i oni budu pravi hrišćani i deca Božija Svaki hrišćanin se mora moliti Bogu neprestano, da dok ima i jednog Srbina i čoveka, koji je van crkve i svoje vere, da se vrati sebi i Bogu, kako bi svi bili zajedno deca Božija i braća među sobom.